Zabrana kesa – mali korak u teškim vremenima
Ima li nekoga ko je protiv zabrane plastičnih kesa? Biće da je takvih veoma malo. Utoliko je nemačkoj ministarki za životnu sredinu lakše da se založi za tu zabranu. Prošle godine smo imali pokušaj da se problem reši apelom na lance samoposluga, koji su potom na dobrovoljnoj bazi odlučivali hoće li izbaciti iz svoje ponude plastične kese ili neće. I to je bio uspeh. Ali, sada, kada je u jeku preduzimanje energičnih koraka na planu zaštite životne sredine i klime, ni Svenja Šulce ne može da stoji po strani.
Kao što rekoh – nema ništa protiv zabrane! Ali, valja znati da kese čine samo mali deo plastičnog otpada u Nemačkoj. Evropska unija je već preduzela mnoge mere protiv brda plastičnog đubreta, koje Nemačka sprovodi tek koliko je potrebno da bi bila ispunjena obaveza. Uopšte: kada je reč o zabrani plastičnih kesa, Nemačka zaostaje. Mnoge zemlje u Africi ili Aziji su to odavno uvele.
Pred odlučujućim koracima
Ali, kada je reč o ekološkoj i klimatskoj politici u Nemačkoj, nešto se upravo dešava: već u septembru će (nadam se) konačno biti jasno kakve će korake Nemačka preduzeti u borbi protiv efekta staklene bašte. Neka vrsta cene za CO2 će biti uvedena. Grubo rečeno, sve se odvija na liniji između starih mehanizama konzervativaca („stvoriti podsticaje za ekološko postupanje“) i aktivističke politike koja razmišlja i o zabranama, kao sada u slučaju plastičnih kesa. I odjednom su moguće stvari koje su donedavno bile nezamislive: predsednik CSU, Markus Zeder, hoće da se ne plaća porez na karte za voz.
Dilema ekološke i klimatske politike u svetu je u tome što se mnogi, odnosno najvažniji, problemi kao što su efekat staklenika ili plastika, mogu rešiti samo na međunarodnom nivou. Političari su se našli pod pritiskom omladine koja s pravom kaže da su sadašnje generacije roditelja predugo poricale probleme. Sada je dogorelo na svim poljima: mora se guše u plastici; prema procenama eksperata će 2050. u okeanima plivati više plastičnog đubreta nego riba. Klimatske promene nas pogađaju sve nemilosrdnije, i odavno se osećaju i na bogatom Zapadu, a ne samo u Africi.
Ali, međunarodna saradnja je baš u ovo vreme postala problematična. Sve više zemalja predvode nacionalističke i desnopopulističke vlade kojima je zajedničko jedno: ekološki problemi su za te političare luksuzne teme stare omražene elite – i ne moraju biti ozbiljno shvaćeni. Vidi Italiju, Brazil, SAD.
Ko će uspeti?
Sve će zavisiti od toga koje snage će odneti pobedu: demokrate koje smatraju da se sada moraju rešavati hitni problemi o kojima se već godinama raspravlja. I koji ljudima objašnjavaju da se rešenja tiču svih; privrede, politike, građana. Ili drugi, koji polažu na uništenje etabliranog poretka i koje očito zabavlja da spale svet, ili ga zatrpaju đubretom.
Mladi barem, kako izgleda, podržavaju onu prvu grupu. I – bar u ovom trenutku i u Nemačkoj – nešto su postigli.