Svaka harmonika je unikat, a mušteriju svaki šaraf boli

Sumnjao je prije 30, a znao prije 15 godina da će harmonika biti instrument koji će obilježiti njegov život. Da li kroz sviranje ili popravku, Zoran Kondić iz Kozarske Dubice zadnje tri decenije bavi se harmonikom. Bilo da se radi o muzičkoj školi, privatnim časovima koje i danas drži ili popravci svih vrsta ovog, kako ga zove najljepšeg instrumenta u kojem je sadržan cijeli orkestar, Zoran se od harmonike ne odvaja.

„Kada je krenuo ozbiljan rad prije 15-ak godina morao sam da stavim tačku. Pitanje je bilo samo da li da je stavim na hobi i nastavim sa starim poslom ili da hobi pređe u posao. Preovladalo je ovo drugo, jer ne možete kvalitetno da se bavite i jednim i drugim“, kaže Zoran, koji „štimuje“ harmonike od Triglava do Đevđelije, Njemačke, Austrije, Češke, skandinavskih zemalja ali i Amerike i Australije.

Reputaciju pravog majstora za harmonike, kojih gotovo više da nema, stekao je kvalitetnim radom s obzirom da su mu mušterije profesori u srednjim i muzičkim školama, akademijama, profesionalci. Kaže da je pored kvalitetno odrađeni štimunga, otkrio tajnu zbog koje su njegove mušterije zadovoljne.

„Kada vam dođe čovjek sa harmonikom morate ga pustiti da vam ispriča sve šta hoće od svog instrumenta. Postoje ljudi koji donose instrument koji mu je čisto radna mašina. Drugi dođe i kaže ne zna svirati ali da mu je to od oca. Imate ljude kojima je to ljubimac. Njemu najskuplje auto ništa ne znači. On samo gleda u harmoniku. Tu su i ljubitelji određenog žanra, koji mogu da osjete svu ljepotu samo kroz harmoniku. Morate stati i poslušati svakog šta želi. Kada završim i kada vidim osmijeh ili mimiku da je to to, onda ništa više nije bitno“, priča Zoran, koji nam pokazuje kako izgleda unutrašnjost ovog „melema za dušu“.

„Što se tiče kvarova to su najčešće sitni mehanički kvarovi. Dijelovi koji su dotrajali ili pukli. Dovoljno je da se jedan ton raštima i da nije to to. Manja harmonika ima oko pet hiljada dijelova, a velike i do 12 hiljada. Možete zamisliti kakva se tu muzička arija stvara“, objašnjava Zoran, tvrdeći da je harmonika jedan od najkomplikovanijih, najzahtjevnijih ali zbog toga i najljepših instrumenata.  

Orkestar u malom

„Postoje školski instrumenti koji moraju imati tehničku ispravnost. Postoje ljudi koji sviraju iz hobija, oni ne traže toliku perfekciju. I postoje profesionalni muzičari koji traže perfekciju. Oni zadnji, majstori, oni su otišli stepenicu više u klasičnu muziku, a to je perfekcija do krajnjih granica."

Bez harmonike nema slavlja, nema svadbe, nema rođendana, nema šta po duši da treperi. U zadnjih desetak godina ponovo je u samom vrhu gotovo svih muzičkih pravaca, a veliku primjenu uzela je i u klasičnoj muzici. Harmonika je instrument koji ima cijeli orkestar, a mogućnost koju pruža ne ostavlja prostor za bio kakve granice.

„Kod harmonike se mora znati za šta je koristite, kako ne biste uzeli harmoniku koja vam je neupotrebljiva. Nova harmonika od 80 basova košta oko 1500 evra a ovdje možemo polovnu da nađemo za 400 evra. Za klasičnu muziku, koncertnu, situacija je drugačija jer je manji broj tih instrumenata i nemate ih ispod 10, 12, 15 hiljada evra, da bi dijete u srednjoj muzičkoj školi moglo da svira“, kaže Zoran i odmah prelazi na poslasticu. 

„Najskuplju harmoniku koju sam imao je ruske marke Jupiter i one se koriste samo za klasičnu muziku. Osnovna postavka tog instrumenta je 25 hiljada evra za odraslu osobu. One imaju svoju specifičnost zbog tonova i specifičnog zvuka. Ta harmonika kad svira imate osjećaj da sviraju crkvene orgulje. Jer jako je puno ručnog rada na tim harmonikama. Tu se i tonovi rade ručno. Svaki dio radi određeni majstor u svojoj oblasti".

Zbog specifičnosti instrumenta Zoran kaže da je svaka profesionalna i poluprofesionalna harmonika priča za sebe. Svaka je unikat.

„Ne postoji identična. Ja ne mogu uzeti dirku sa jedne harmonike da je stavim na drugu. Zato je njihova cijena visoka. Ali cijena je bila prihvatljiva do prije tri godine. Ono što je bilo u markama, sada je u evrima. Problem je što mi nemamo tržište i sve nabavljamo iz inostranstva“. 

Četiri godine zanata

Tržište jeste slabo ali je svaki danom sve više onih koji sviraju ovaj instrument. Problem bi mogao biti sve manje zanatlija koji se bave ovim majstorstvom za koji je potreban izrazit sluh ali i splet zanata, koji ne može dati nijedno klasično obrazovanje. Zoran ima sina koji se profesionalno bavi muzikom, ali i kao mlađi partner peče zanat.

„Ovo nije jedan zanat. Mi moramo znati raditi sa kožom, metalom, plastikom, drvetom, ljepilima... Tu ne postoji škola u kojoj bi se sve to naučilo odjednom. Ja sam imao tu nekih kolega koji su rekli da bi voljeli kod mene raditi. Ja kažem ako si spreman raditi četiri godine, da provodiš svaki dan 12 sati dnevno i da učiš, može. Ako nisi spreman za to, nema od toga ništa. To se ili voli ili ne. Jeda šaraf može da ti napravi problem od deset sati. Ako nemate živaca za to, nema tu napretka“, kaže Zoran, koji na kraju objašnjava zašto voli ovaj zanat ali i zašto je stekao reputaciju, mnogi kažu najboljeg u ovom poslu. 

„Svaki dan je novi potez kao u šahu, gdje moraš razmišljati. Dođeš u situaciju da ti teoretski znaš riješiti problem ali praktično ne ide. To nije kao auto kad se nešto pokvari da ti odeš i kupiš dio. Svaka harmonika je unikat. Morate smisliti da li da pravite taj dio, da li da idete kod tokara ili nešto treće. To je izazov koji te svaki dan čeka i to me drži u ovom poslu“, kaže Zoran.

Pratite nas i na Facebooku, preko X-a, na Youtubeu, kao i na  Instagramu